Свим татама, дедама, ујацима, стричевима и течама желимо срећна празник – Оце.
Многи народи имају Дан очева, али Срби су јединствени по празновању породичних празника посвећених свим члановима породице – Детињцима, Материцама и Оцима.
Последња недеља пред највећи и најрадоснији хришћански празник – Божић, посвећена је очевима. Тај дан симболичним везивањем својих мушких рођака – очева, деда, ујака, стричева и теча везујемо своју породицу и учвршћујемо породичне везе и односе. А глава куће се, попут мајки и деце, дреши симболичним поклонима који су припремљени с љубављу.
У недељу, 25.12.2022. године у галерији Народног музеја у Чачку, удружење „Ксенија – руски језик” и пријатељи је одржало представу и мини концерт поводом Материца.
Манифестацију поводом традиционално српских празника Детињаца, Материца и Оца, удружење не одржава први пут.
„Већ неколико година заједно одржавамо различите манифестације поводом ова три наша врло лепа и јединствена празника заједно са својим пријатељима – Народним музејем, чачанском Гиманзијом и ОШ „Милица Павловић”. До сада смо организовали концерте, изложбе, радионице. Жеља нам је да сваке године с нашим најмлађим суграђанима поделимо радост ових празника, јер Срби су јединствени у свету по начину прослављања Божића, а ова три празника му претходе и чине један важан циклус светковања најрадоснијег хришћанског празника. Многи народи у свету обележавају Дан мајки или очева, али нико као ми не истиче важност породичних веза, који су симболи Детињаца, Материца и Оца.
Ја, као професор руског језика, морам указати на једну занимљивост. Наиме, Руси славе Дан мајки, али то је код њих државни празник, а занимљиво је то да су одредили последњу суботу у новембру за тај празник, што је свега две – три недеље пре обележавања ових наших празника, посебно имам на уму Материце. Могли су одабрати било који други датум у години, али мени је занимљиво како у том једном малом подударању опет можемо приметити јаке везе које постоје у култури и традицији наша два народа” – истакла је проф. Радојичић.
О обичајима који карактеришу Детињце, Материце и Оце, о томе како су ти празници очувани у народу и како су се славили и славе, говорила је Снежана Ашанин, етнолог у Народом музеју у Чачку.
„Слободно можемо рећи да се начин обележавања ова три празника није променио, а срж је у симболици коју они носе. Обичај везивања укућана, чланова шире и уже породице симболише везе које породица, као основна ћелија друштва, треба да сачува. Мишљења сам да је ово кључно за очување данашње породице. А поклони који се дарују, тј. чиме се „одрешујемо”, како се у народу каже, не треба увек да се посматрају кроз призму материјалних вредности, већ кроз призму љубави и спремности укућана да се за најмилије жртвују, штедећи и смишљајући симболичне поклоне, којима доказујемо да мислимо на њих. Данас су ти поклони, наравно доста богатији него раније, али довољно је да деца, на пример, нешто нацртају мамама и татама, да уштеде од свог џепарца за малу честитку или чоколадицу, док очеви и мајке засигурно деци купују играчке, одевне предмете или чак дају новац. Суштина је показати љубав и спремност да своје најмилије обрадујемо и покажемо им да смо их се сетили на њихов празник.
Чини се да су управо Материце најдоминантнији од сва три празника, јер углавном мајке чувају и подсећају на обичаје, што је доказано током периода комунизма, када су жене, махом на селу, упражњавале овај обичај у својим породицама, а спремајући дарове имале су у виду да посластице које дарују морају бити посне”.
У програму су још учествовали ученици шестог разреда колегинице Оливере Крупеж ОШ „Милица Павловић” који су отпевали песму на руском «Зореньки краше, солнца милей» који су овом песмом представили свој град прошле године у Руском дому, док су најмлађи прваци и трећаци рецитовали на руском нежне стихове посвећене мамама.
Ученици ОШ „Милица Павловић”
Гимназијалке, које су исто тако представљале свој град у Руском дому поводом Дана мајки 2021. године, а са својом наставницом музике Мирјаном Јаневском припремиле су песме Мама руске групе Индиго и певачице Зарине Тилидзе и песму „Моја мама дивно прича”.
Ученици чачнске Гиманзије
Иначе, сви ученици факултативно уче руски језик у својим школама, а наставу је покренуло удружење „Ксенија – руски језик”. У Чачку ученици већ 5 година имају прилику да тако науче руски, док је од ове године настава проширена на још 4 града: Краљево, Горњи Милановац, Шабац и Трстеник.
9. мај у Србији, у Русији и у свету – шта ко слави?
Април и мај су месеци резервисани за празнике. Неко се више радује Васкрсу, неко, пак, 1. мају. Како год посматрали, сви волимо неколико дана да предахнемо од овог ужурбаног живота и посветимо се себи и својим најмилијим.
И тако, док тече месец мај и док су за нама и Васкрс и Празник рада – 1. мај, прође и Ђурђедван, велика и значајна слава у Срба, те дође и 9. мај.
Шта данас значи 9. мај? Да ли нама у Србији он уопште нешто значи? Да ли је то Дан победе у Другом светском рату или је то Дан Европе? Да ли је то поглед уназад и очување сећања на прохујале дане, славне хероје и да ли се сећамо оних, захваљујући којима данас живимо и гледамо у будућност? Или је то поглед у будућност која нам је прилично магловита и нејасна ових дана?
Изгледа да ни на Балкану, а бога ми ни у Европи, духови прошлости не само да нису помирени, већ су додати нови у виду нових сумњи, тероија завера, анализа и којекаквих додатних подела, које захваљујући вештој и врло лукавој пропаганди данас успевају више него икада.
Све је више супротсављених страна. Све је више неодлучности и сумњи коме се приклонити. Да ли се уопште треба приклањати и да ли се можемо издићи изнад тренутне геополитичке ситације? Да ли можемо бити имуни на пропаганду?
Ипак, чини се, да ма каква нас будућност чека, морамо јој се спремити и примити је, али пре свега морамо бити свесни себе и свог културно-истроријског наслеђа. И ма како оно било тешко, што пре га се будемо подсетили, прихватили, научили из историјских грешака и помирили старе поделе, тим пре ћемо лакше и спремније коракнути у будућност.
„Од историје учимо да од историје не учимо”
Хегел
И док Европа слави свој дан уз идеје пригодне садашњем настројењу, Русија наставља с обележавањем у свом старом руху. А где смо ми?
С тим у вези припремамо пројекцију историјско-документарног филма Татјане Боршч Историја демократског фашизма. Филм је посвећен историјским околностима у којима су били Европа и свет током 19. века, па све до почетка Другог светског рата. Руска редитељка, Татјана Боршч, у сарадњи с историчарима и новинарима из Немачке, САД и Пољске, приказала је како је идеја настанка више расе потекла од колонијалних сила, али је своју коначну форму и остваривање, јавно обелоданио Хитлер и спровео током своје владавине.
Постер за филм који ће бити приказан у Чачку, 20. маја 2022.
Филм је премијерно приказан у Руском дому у новембру 2021. године, а поводом 9. маја представићемо га у преведеној верзији на српски језик у Народном музеју у Чачку 20. маја. Том приликом ће наш уважени истричар г. Дејан Ристић водити трибину и говорити о историјским околностима у којима се Србија нашла уочи Другог светског рата.
Покушаћемо да сагледамо и околности из 1999. године и да проверимо да ли смо ишта научили из историје.
Традиционални народни празник пред почетак Великог (Васкршњег) поста.
Код нас помало заборављен, а и запостављен празник – Покладе или Бела недеља су последња мрсна недеља пред почетак Великог (Васкршњег поста). Иако се исконски Покладе везују за испраћање зиме и почетак пролећа, данас нам је главна одредница Васкрс, тј. пост који њему претходи. Иако Покладе имају своју алтернативу у Карневалу, за Србе је карактеристично да се деца и млади прерушавају, најчешће у младенце, и тако иду короз село, певајући и веселећи се. За то време домаћице месе крофне, а мештани којима дође поворка дарују их.
За источне словене (Русе, Белорусе и Украјинце) Покладе су чувена Масленица – седмица током које свако дан има своје значење и намену. Тако је понедељак почетак или Сусрет (Встреча) Масленице, тај дан се свечано и ритуално праве палачинке, а прва се намењује прецима; уторак је „розигрыш” дан за „горьки” дан када се најмлађи санкају и играју, а заљубљени уговарају веридбу; среда је „лакомка” или гурманска среда, док је четвртак „широки” и тако до недеље када се тражи опрост од најмилијих да би се Чиста недеља Великог поста започела чисте душе и мирне савести. Данас је Масленица велики Вашар, место где се кулинари такмиче у прављењу што веће палачинке, утркују се ко ће смислити нови премаз (којих има преко 100 врста), а народ се забаља уз музику и игру.
Наравно, уз палачинке – руски симбол сунца, иде и Чучело (страшило) које се пали у центру „села” и плаши зиму која треба да оде и донесе пролеће.
У основној школи Таковски устанак у Такову и њеном издвојеном одељењу у Бољковцима и ове године смо уз забаву учили и гостили се. Детаље можете погледати у прилогу:
Драги пријатељи, желимо вам да ову бурну и тешку годину испратите у добром здрављу у кругу својих најближих. Чувајте себе, себи драге људе и да се дружимо у новој 2021. у здрављу и весељу.
Срби и Руси имају много тога заједничког – од језика, преко традиције и обичаја до религије. Ипак, када говоримо о празницима, само су два празника веома важна и скоро идентична у прослављању – Васкрс и Ивањдан.
Велики празник који је дубоко је укорењен у бити оба народа, Срба и Руса, слави се 7. јула. У црквеном календару се подудара са празновањем Јована Крститеља, свеца који је у православљу трећи најпоштованији светац после Христа и Богородице, највероватније јер је он „кум божији”.
Црква Вазнесења Господњег у Чачку
А у језику Иван и Јован имају исто значење „Бог је милостив”, док нека тумачења наводе „Богу драг, онај кога Бог воли”.
У народној традицији је дубоко поштован из више разлога.
Прво, поклапа се са летњом равнодневицом (24. јун по старом календару) и симетричан је зимској равнодневици која је на Божић. Као друго, Словени су народ који је живео у потпуном складу с природом и веровали су да на Ивањдан, баш као и на Божић, природа открива своје тајне, да се отварају небеса, да биљке и животиње проговоре, да сунце стаје.
Вук Караџић је писао да је Ивањдан толико велики празник да тај дан Сунце од страха три пута стане. Још се верује да на данашњи над сунце поскакује, да се игра на небесима, те се у неким крајевима још данашњи празник назива Јован Игратељ.
Обреди који су везани за данашњи празник представљају сложени комплекс радњи и веровања. То су:
Брање и сакупљање биља и украшавање домова, крстова чак и надгробних споменика зеленилом
Ритуално купање, умивање и поливање водом
Паљење ватри, обредне игре око ње, прескакање
Сви ови живописни обичаји су из словенке прадавнине. Пошто празник пада у време сабирања летине, не чуди брање лековитог биља и плетење венчића. Пошто се веровало у лековиту моћ биља овај празник се у неким деловима Србије још назива Јован Биљобер.
За Русе је карактеристичније паљење ватре и ритуалне игре око ње.
А код оба народа је подједнако заступљено ритуално умивање и купање.
Видимо да је веровање наших предака и низ ритуала повезан са елементима воде (извора живота) и ватре (грејање, освећење = Сунце= Бог, опет извор живота) и на крају то је све савршенство уплетено у венчиће од биља који се чувају годину дана за породицу, за здравље укућана и стоке, за очување летине, за напредак.
На жалост, и ми и Руси смо се у савременом свету удаљили од природе, те смо изгубили онај исконски додир са природом који нас опоравља и даје снагу.
Ивандањски венац од лековитог биља је чувао дом годину дана
Док се у Србији тек понегде, у селима, чувају ови обичаји и практикују до Петровдана, у Русији постоје етно села у којима можете видети током данашњег празника – Ивана Купале (од гл. купать – купати се) како се ритуално игра, пева, прескаче ватра и весели.
Рат је зло и тога смо сви свесни, посебно ми у Србији и окружењу који мало-мало, па ратујемо. Као што рече Бајага у својој песми „Балкан”:
Међутим, ми из мирнодопског периода можемо цитирати популарне стихове, али сам дубоко убеђена да нашим прецима, не тако давно, није било до песме. А колико заиста знамо о највећем рату и страдању људи пре 75 година? Колико нам је данас тај рат важан и колико се сећамо жртава? И да ли смо помирили вечиту борбу између две идеологије – партизана и четника?
Наиме, пред сваки 9. мај – Дан победе у II Светском рату, сведоци смо Бесмртног пука и покушаја да се руска традиција пренесе код нас. Но, да ли је то могуће?
Шта је Бесмртни пук?
Стародуб, Русија – Дан града 2019
Говор ветерана – Стародуб 2019.
Српска делегација на прослави дана града Стародуба
То је међународна организација која постоји од 2015. године и која окупља потомке учесника и ратника из периода Другог светског ратакоји су се борили за ослобођење од фашизма. Карактеристика и циљ овог пука је у томе да се сваке године потомци бораца окупљају у градовима Русије и широм света, а затим у свечаним колонама корачају кроз градове са фотографијама својих предака који су положили животе за слободу 1945.
А када су жртве у питању, чини се да је Бесмртни пук Србији веома потребан. Међутим, у времену кад се историја очигледно ревидира на уштрб жртава, не би било лоше да се подсетимо неких историјских чињеница.
Краљевина Југославија ~ СССР 1941-1945.
Уочи Другог светског рата, 1932. године када је Хитлер дошао на власт и започео спровођење своје идеологије за покоравање света и уништења појединих народа, Срби су били део Краљевине Југославије, а Руси део Савеза Совјетских Социјалистичких Република. То нам одмах указује на велику разлику у „идеологији” и државно уређење двају братских народа. Срби су поштовали Краља и отаџбину и таман почели да се опорављају од Великог рата (Први светски рат 1914-1918.) у ком су изгубили 1/3 свог становништва. За то време Руси су увелико збацили свог цара, и покушавајући да забораве братоубилачки рат између „Црвених” и „Белих”, градили нову комунистичку идеологију.
А шта то у ствари значи?
Између 1917. и 1941. Русија је успела да замени царско рухо и изатка „нови, бољи и равноправнији” поредак за своје сународнике. Ипак, губици у људским животима су језиво високи у периоду од 24 године. Током Првог светског рата (1914-1917.) страдало је скоро 10 милиона Руса. Онда је уследила Велика Социјалистичка Октобарска револуција (1917.) која је настављена до 1922. године преобразивши се у велики братоубилачки (идеолошки) рат, током којег је страдало између 10 и 13 милиона људи. Што је више од свих 38 земаља које су учествовале у Првом светском рату. Овај период је засигурно велика криза руског друштва с почетка 20 века и данас, чини ми се, у руском савременом друштву ова тема није пуно популарна међу широким народним масама.
Но, за то постоји више разлога. Прво, велики број Руса је страдао, велики број племства и средњег сталежа је избегао из Русије и расуо се по целом свету (око 2 милиона). Друго, комунистичка идеологија која је стварана у СССР пуне 74 године успела је да обрише овај жестоки моменат из Руске историје. И након свега тога уследиле су „стаљинистичке чистке” током којих је на различите начине (хапшења, протеривања, стрељања) страдало око 40 милиона људи.
Дан града Стародуба је дан ослобођења у Другом светском рату, 21. септембар.
За мало више од 20 година, у периоду 1917-1945, Србија и Русија су имале сличну судбину. Политички системи су промењени на врло сличан и болан начин за њихове народе.
Оно што је Русија преживела 1917. (Октобарска револуција) слично је у идеолошком смислу доживела Србија 1941. године, када је уз светски рат, буктао и братоубилачки између присталица краља (четника под вођством Драже Михајловића) и присталица новог народно-ослободилачког покрета за ослобођење (партизана под вођством Тита). Шта више, након завршетка рата и потпуног окривљавања присталица краљ за сарадњу са окупатором, до дана данашњег није тачно утврђена улога једних и других током II Светског рата. Можда због те идеолошке непомирљивости, ми данас нисмо начисто кога и како треба да славимо 9. маја као потпуног победника који нас је ослободио, тачније: да ли треба и даље да окривљујемо четнике и величамо партизане или би, пак, требало узети у обзир да су сви они били људи, мање или више добри и зли, да су сви они били заклети отаџбини и различитим вођама на оданост, да су волели своју земљу и борили се против фашизма и да су ама баш сви они са великим бројем цивила положили животе за слободу.
Са Русијом је ипак мало другачије. Они су имали јасно формирану идеологију 1945. До тада је увелико цар био заборављен и политички противници потучени, а Црвена армија са великом заслугом допринела победи у Великом светском рату.
И данас, када посматрате савремену Русију, примећује се да се та традиција великог победника негује, да се негује сећање на жртве тог рата, величају се ветерани и с поносом наступају у различитим манифестацијама – од прославе Дана града широм Русије, па све до 9. маја.
Политичке промене 1991. у СССР и Русији нису замутиле сећање на црвеноармејце и скоро 30 милиона народних жртава.
Са друге стране, наше идеолошке нејасноће око 1945. до данас, на жалост, нису рашчишћене, велики историјски ломови и промене државних система бациле су сенку на жртве рата 1941-45.
И за крај, могли бисмо упоредили историјске догађаје од 1914. до 1945. у две земље, и то би изгледало овако:
Година
Србија
Русија
1914.
Ултиматум Аустроугарске Србији
Почетак I Светског рата
1917.
I Светски рат
Октобарска револуција
1918.
Новембар: Крај I Светског рата (Великог рата), стварање Краљевине СХС
Јул: Убиство цара Николаја II Романова и целе царске породице
1922.
Крај грађанског рата у Русији
1929.
Краљевина СХС преименована у Краљевина Југославија
1932.
Долазак Хитлера на власт
Долазак Хитлера на власт
1934.
Убиство краља Александра Карађорђевића у Марсеју
1939.
Напад фашистичке Немачке на Пољску, почетак II Светског рата
Напад фашистичке Немачке на Пољску, почетак II Светског рата
1941.
6. април: Бомбардовање Немачке Србије (Београда), почетак рата у Југославији
22. јун: Почетак Великог Отаџбинског рата у СССР-у
1941-1944.
Ужичка република (септембар-новембар 1941.)
Опсада Лењинграда (1126 дана)
1945. април-мај
Битка за Берлин
Битка за Берлин
29.новембар
Заседање АВНОЈ-а стварање ФНР Југославије, крај постојања краљевине и долазак Јосипа Броза Тита на чело државе.
9. мај улазак Црвене армије у Берлин и коначно ослобођење од фашизма.
Никада није утврђен тачан број људских жртава у рату:
Број српских жртава је био између 900.000 и 1,2 милиона. А према државном извештају из 1964. укупан број погинулих је око 1,7 милиона људи, с тим да српски историчари сматрају да је број страдалих Срба далеко већи, јер је извештај из 1964. пописивао укупно страдале без националности.
Између 26 и 29,5 милиона људи
Исто тако, требало би се с већим поносом присећати и памтити све наше сународнике пале за слободу отаџбине 1914-18. јер само са добрим знањем и већим поштовањем према себи можемо много научити из прошлости зарад боље будућности. Оно што је за Србију био отаџбински рат 1914-1918. то је за Русију био отаџбински рат 1941-1945.
Успомена на мог прадеду Александра Радојичића, учесника I Светског рата
