Категорија: Uncategorized

Сваки 24. мај је велики дан у словенском свету. Тада сви Словени обележавају свој дан писмености. Од недавно тај празник је званично уврштен у календар празника у Србији.

Ове 2021. године је клуб „Ксенија-руски језик” у сарадњи с Канцеларијом за младе из Чачка, Техничким факултетом и чачанском Гимназијом обележио Дан словенске писмености читавим низом акција.

Још у марту 2021. су почеле припреме. Наиме, ове године смо желели да истражимо и јавности прикажемо колико смо ми сами занемарили наше национално писмо – ћирилицу!

Наши омладинци су истраживали колико је ћирилица заступљена у јавним натписима, рекламама, колико је има у штампаним медијима, телевизији и на интернету, с посебним освртом на друштвене мреже и комуникацију младих.

Општи је закључак да установе културе (музеји, галерије и домови култура) највише негују ћириличне натписе и материјал штампан нашим националним писмом. Такође, школе и локлална администрација су у обавези да користе ћирилицу, као и суд, док сајтови министарстава имају оба писма. Сајтови приватних фирми су у преко 90% случајева исписани латиницом. Исто важи и за рекламе приватних фирми и радњи, како на улици тако и на интернету – углавном доминира латиница. Да ствар буде гора, врло често се сусрећу натписи исписани нетачно на страном језику.

Иако ће већина наших сународника истаћи да је наша предност коришћење два писма, поражавајући је закључак с друштвених мрежа. У том хвалоспеву коришћења два писма стигли смо дотле да млади углавном користе латиницу. Шта више користе њен неправилни облик тзв. „ошишану латиницу”, а онда се још на све то дода велики утицај енглеског језика и искривљени облици енглеских речи којима се у великом броју случајева беспотребно бомбардује српски језик.

Велики допринос овоме је довео немар надлежних институција, које појавом компјутера и телефона, нису обратили пажњу на неопходност инсталирања ћирилице и превођење комнди на српски језик. Иако данас велики број тзв. „паметних телефона” подржава ћирилицу и даље постоје телефони који су у масовној употреби и на којима не можете подесити ћирилицу. Овде још треба додати да нису сви Срби филолози, да немају знање из области језика и да немају свест о очувању сопственог писма. На жалост, немар наших људи према сопственом писму је велик.

И међу нама филолозима је велики јаз. Многи подржавају постојање два писма, али никако не смемо заборавити да је целокупна српска баштина исписана ћирилицом и да се углавном захваљујући цркви ћирилица чува, јер је то једина институција која брижљиво негује ћирлицу.

Латиница коју ми данас познајемо је из 19. века и настала је захваљујући Ђури Даничићу, који је за потебе Хрвата, прилагодио чешко писмо идеји ослобађања и уједињења Јужних словена.

А по закону је користе националне мањине које уопредо с натписима на свом језику и писму морају имати и ћириличне натписе. Ово је посебно испоштовано у саобраћају, што има смисла због међународног тразнита, али постоје и смешне ситуације – назив једног села је исписан латиницом, суседног – ћирилицом.

Списак би се могао у недоглед продужавати, али оно што смо закључили је да све зависи од нас и ако ми не будемо чували сопствено писмо и језик, то нико неће урадити уместо нас.
Ако старије генерације не негују сопствено писмо, онда свест о значају очувања националног писма не могу пренети на младе.