Сваки 24. мај је велики дан у словенском свету. Тада сви Словени обележавају свој дан писмености. Од недавно тај празник је званично уврштен у календар празника у Србији.
Ове 2021. године је клуб „Ксенија-руски језик” у сарадњи с Канцеларијом за младе из Чачка, Техничким факултетом и чачанском Гимназијом обележио Дан словенске писмености читавим низом акција.
Научно-технолошки парк, Чачак: Млади Чачани и студенти који су учествовали у истраживању и презентацији о ћирилици.
Још у марту 2021. су почеле припреме. Наиме, ове године смо желели да истражимо и јавности прикажемо колико смо ми сами занемарили наше национално писмо – ћирилицу!
Наши омладинци су истраживали колико је ћирилица заступљена у јавним натписима, рекламама, колико је има у штампаним медијима, телевизији и на интернету, с посебним освртом на друштвене мреже и комуникацију младих.
Општи је закључак да установе културе (музеји, галерије и домови култура) највише негују ћириличне натписе и материјал штампан нашим националним писмом. Такође, школе и локлална администрација су у обавези да користе ћирилицу, као и суд, док сајтови министарстава имају оба писма. Сајтови приватних фирми су у преко 90% случајева исписани латиницом. Исто важи и за рекламе приватних фирми и радњи, како на улици тако и на интернету – углавном доминира латиница. Да ствар буде гора, врло често се сусрећу натписи исписани нетачно на страном језику.
Научно-технолошки парк Чачак: Презентација истраживања Канцеларије за младе Чачак
Иако ће већина наших сународника истаћи да је наша предност коришћење два писма, поражавајући је закључак с друштвених мрежа. У том хвалоспеву коришћења два писма стигли смо дотле да млади углавном користе латиницу. Шта више користе њен неправилни облик тзв. „ошишану латиницу”, а онда се још на све то дода велики утицај енглеског језика и искривљени облици енглеских речи којима се у великом броју случајева беспотребно бомбардује српски језик.
Велики допринос овоме је довео немар надлежних институција, које појавом компјутера и телефона, нису обратили пажњу на неопходност инсталирања ћирилице и превођење комнди на српски језик. Иако данас велики број тзв. „паметних телефона” подржава ћирилицу и даље постоје телефони који су у масовној употреби и на којима не можете подесити ћирилицу. Овде још треба додати да нису сви Срби филолози, да немају знање из области језика и да немају свест о очувању сопственог писма. На жалост, немар наших људи према сопственом писму је велик.
И међу нама филолозима је велики јаз. Многи подржавају постојање два писма, али никако не смемо заборавити да је целокупна српска баштина исписана ћирилицом и да се углавном захваљујући цркви ћирилица чува, јер је то једина институција која брижљиво негује ћирлицу.
Житије Светог Симеона
Латиница коју ми данас познајемо је из 19. века и настала је захваљујући Ђури Даничићу, који је за потебе Хрвата, прилагодио чешко писмо идеји ослобађања и уједињења Јужних словена.
А по закону је користе националне мањине које уопредо с натписима на свом језику и писму морају имати и ћириличне натписе. Ово је посебно испоштовано у саобраћају, што има смисла због међународног тразнита, али постоје и смешне ситуације – назив једног села је исписан латиницом, суседног – ћирилицом.
Списак би се могао у недоглед продужавати, али оно што смо закључили је да све зависи од нас и ако ми не будемо чували сопствено писмо и језик, то нико неће урадити уместо нас. Ако старије генерације не негују сопствено писмо, онда свест о значају очувања националног писма не могу пренети на младе.
Драги пријатељи, желимо вам да ову бурну и тешку годину испратите у добром здрављу у кругу својих најближих. Чувајте себе, себи драге људе и да се дружимо у новој 2021. у здрављу и весељу.
Тотални диктат је друштвена акција која промовише руски језик и писменост. Поникла је у Нижњем Новгороду пре 17 година.
Ове године по први пут је одржан Тотални диктат и у Чачку. Иако се ова манифестација до сада одржавала у неколико градова Србије – од Новог Сада и Београда до Бајине Баште, ове године по први пут дикатат су писали поклоници руске речи у Чачку и Александровцу.
Занимљиво је да су руски филолози покренули ову маифестацију 2003. године у Нижњем Новгороду и да је одзив свих љубитеља руског језика широм света сваке године све већи и већи. Само је прошле године учествовало преко 1.200 градова и скоро 200.000 људи широм света је писало Тотални диктат.
Овогодишњи слоган је био „Модерно је бити писмен”, а тема диктата је била – космос. Иначе, сваке године се међу најпопуларнијим руским савременим писцима бира аутор диктата. Ове године је то био Андреј Геласимов.
Занимљиво је да организатори припремају низ акција пре дана одржавања диктата – организују се онлајн предавања, интервјуи са познатим личностима шоу бизниса који учествују у манифестацији, држе се часови, како онлајн тако и физички на тачно одређеним местима тзв. платформама у многим градовима Русије и широм света. Сваке године постоји и престоница диктата – град из ког аутор диктата чита свој текст у етар.
Познато је да је правопис руског језика веома тежак, зато они мало снебивљивији од скоро могу да раде тест уместо да пишу диктат. Ове године, због пандемије, постојала је могућност да се тест и диктат раде од куће, како се не би учесници окупљали на терену.
Координатор Ксенија Радојичић
Тотални диктат у Чачку
Катја, наша Рускиња
господин Алексеј
Катарина, најмлађи учесник
Оливера, професор српског
Да би манифестација била успешна, потребан је велики број волонтера и координатори за све градове у свету који спроводе Тотални диктат. У Чачку је координатор пројекта био клуб „Ксенија – руски језик”. Ове године диктат је одржан 17. октобра уместо 10. априла како се иначе одржава сваке године. Искрено се надамо да ће ситуација са короном побољшати и да ће диктат, који је планиран за 10. април 2021, заиста тада бити и одржан.
Ученици основне школе „Таковски устанак” су 2. октобра 2020. године организовали продајну изложбу за помоћ својој суграђанки Аники Манић.
ОШ „Таковски устанак” Таково
Врло смо поносни што је иницијатива за лечење двогодишње Анике потекла од ђака и што су се сви – и учитељи и ђаци и становници малог села Такова потрудили да дају свој допринос за Аникино лечење.
Искрено се надамо да ће наш мали анђео успети да се избори са тешком болешћу. Желимо јој пуно среће!
Срби и Руси имају много тога заједничког – од језика, преко традиције и обичаја до религије. Ипак, када говоримо о празницима, само су два празника веома важна и скоро идентична у прослављању – Васкрс и Ивањдан.
Велики празник који је дубоко је укорењен у бити оба народа, Срба и Руса, слави се 7. јула. У црквеном календару се подудара са празновањем Јована Крститеља, свеца који је у православљу трећи најпоштованији светац после Христа и Богородице, највероватније јер је он „кум божији”.
Црква Вазнесења Господњег у Чачку
А у језику Иван и Јован имају исто значење „Бог је милостив”, док нека тумачења наводе „Богу драг, онај кога Бог воли”.
У народној традицији је дубоко поштован из више разлога.
Прво, поклапа се са летњом равнодневицом (24. јун по старом календару) и симетричан је зимској равнодневици која је на Божић. Као друго, Словени су народ који је живео у потпуном складу с природом и веровали су да на Ивањдан, баш као и на Божић, природа открива своје тајне, да се отварају небеса, да биљке и животиње проговоре, да сунце стаје.
Вук Караџић је писао да је Ивањдан толико велики празник да тај дан Сунце од страха три пута стане. Још се верује да на данашњи над сунце поскакује, да се игра на небесима, те се у неким крајевима још данашњи празник назива Јован Игратељ.
Обреди који су везани за данашњи празник представљају сложени комплекс радњи и веровања. То су:
Брање и сакупљање биља и украшавање домова, крстова чак и надгробних споменика зеленилом
Ритуално купање, умивање и поливање водом
Паљење ватри, обредне игре око ње, прескакање
Сви ови живописни обичаји су из словенке прадавнине. Пошто празник пада у време сабирања летине, не чуди брање лековитог биља и плетење венчића. Пошто се веровало у лековиту моћ биља овај празник се у неким деловима Србије још назива Јован Биљобер.
За Русе је карактеристичније паљење ватре и ритуалне игре око ње.
А код оба народа је подједнако заступљено ритуално умивање и купање.
Видимо да је веровање наших предака и низ ритуала повезан са елементима воде (извора живота) и ватре (грејање, освећење = Сунце= Бог, опет извор живота) и на крају то је све савршенство уплетено у венчиће од биља који се чувају годину дана за породицу, за здравље укућана и стоке, за очување летине, за напредак.
На жалост, и ми и Руси смо се у савременом свету удаљили од природе, те смо изгубили онај исконски додир са природом који нас опоравља и даје снагу.
Ивандањски венац од лековитог биља је чувао дом годину дана
Док се у Србији тек понегде, у селима, чувају ови обичаји и практикују до Петровдана, у Русији постоје етно села у којима можете видети током данашњег празника – Ивана Купале (од гл. купать – купати се) како се ритуално игра, пева, прескаче ватра и весели.
Рат је зло и тога смо сви свесни, посебно ми у Србији и окружењу који мало-мало, па ратујемо. Као што рече Бајага у својој песми „Балкан”:
Међутим, ми из мирнодопског периода можемо цитирати популарне стихове, али сам дубоко убеђена да нашим прецима, не тако давно, није било до песме. А колико заиста знамо о највећем рату и страдању људи пре 75 година? Колико нам је данас тај рат важан и колико се сећамо жртава? И да ли смо помирили вечиту борбу између две идеологије – партизана и четника?
Наиме, пред сваки 9. мај – Дан победе у II Светском рату, сведоци смо Бесмртног пука и покушаја да се руска традиција пренесе код нас. Но, да ли је то могуће?
Шта је Бесмртни пук?
Стародуб, Русија – Дан града 2019
Говор ветерана – Стародуб 2019.
Српска делегација на прослави дана града Стародуба
То је међународна организација која постоји од 2015. године и која окупља потомке учесника и ратника из периода Другог светског ратакоји су се борили за ослобођење од фашизма. Карактеристика и циљ овог пука је у томе да се сваке године потомци бораца окупљају у градовима Русије и широм света, а затим у свечаним колонама корачају кроз градове са фотографијама својих предака који су положили животе за слободу 1945.
А када су жртве у питању, чини се да је Бесмртни пук Србији веома потребан. Међутим, у времену кад се историја очигледно ревидира на уштрб жртава, не би било лоше да се подсетимо неких историјских чињеница.
Краљевина Југославија ~ СССР 1941-1945.
Уочи Другог светског рата, 1932. године када је Хитлер дошао на власт и започео спровођење своје идеологије за покоравање света и уништења појединих народа, Срби су били део Краљевине Југославије, а Руси део Савеза Совјетских Социјалистичких Република. То нам одмах указује на велику разлику у „идеологији” и државно уређење двају братских народа. Срби су поштовали Краља и отаџбину и таман почели да се опорављају од Великог рата (Први светски рат 1914-1918.) у ком су изгубили 1/3 свог становништва. За то време Руси су увелико збацили свог цара, и покушавајући да забораве братоубилачки рат између „Црвених” и „Белих”, градили нову комунистичку идеологију.
А шта то у ствари значи?
Између 1917. и 1941. Русија је успела да замени царско рухо и изатка „нови, бољи и равноправнији” поредак за своје сународнике. Ипак, губици у људским животима су језиво високи у периоду од 24 године. Током Првог светског рата (1914-1917.) страдало је скоро 10 милиона Руса. Онда је уследила Велика Социјалистичка Октобарска револуција (1917.) која је настављена до 1922. године преобразивши се у велики братоубилачки (идеолошки) рат, током којег је страдало између 10 и 13 милиона људи. Што је више од свих 38 земаља које су учествовале у Првом светском рату. Овај период је засигурно велика криза руског друштва с почетка 20 века и данас, чини ми се, у руском савременом друштву ова тема није пуно популарна међу широким народним масама.
Но, за то постоји више разлога. Прво, велики број Руса је страдао, велики број племства и средњег сталежа је избегао из Русије и расуо се по целом свету (око 2 милиона). Друго, комунистичка идеологија која је стварана у СССР пуне 74 године успела је да обрише овај жестоки моменат из Руске историје. И након свега тога уследиле су „стаљинистичке чистке” током којих је на различите начине (хапшења, протеривања, стрељања) страдало око 40 милиона људи.
Дан града Стародуба је дан ослобођења у Другом светском рату, 21. септембар.
За мало више од 20 година, у периоду 1917-1945, Србија и Русија су имале сличну судбину. Политички системи су промењени на врло сличан и болан начин за њихове народе.
Оно што је Русија преживела 1917. (Октобарска револуција) слично је у идеолошком смислу доживела Србија 1941. године, када је уз светски рат, буктао и братоубилачки између присталица краља (четника под вођством Драже Михајловића) и присталица новог народно-ослободилачког покрета за ослобођење (партизана под вођством Тита). Шта више, након завршетка рата и потпуног окривљавања присталица краљ за сарадњу са окупатором, до дана данашњег није тачно утврђена улога једних и других током II Светског рата. Можда због те идеолошке непомирљивости, ми данас нисмо начисто кога и како треба да славимо 9. маја као потпуног победника који нас је ослободио, тачније: да ли треба и даље да окривљујемо четнике и величамо партизане или би, пак, требало узети у обзир да су сви они били људи, мање или више добри и зли, да су сви они били заклети отаџбини и различитим вођама на оданост, да су волели своју земљу и борили се против фашизма и да су ама баш сви они са великим бројем цивила положили животе за слободу.
Са Русијом је ипак мало другачије. Они су имали јасно формирану идеологију 1945. До тада је увелико цар био заборављен и политички противници потучени, а Црвена армија са великом заслугом допринела победи у Великом светском рату.
И данас, када посматрате савремену Русију, примећује се да се та традиција великог победника негује, да се негује сећање на жртве тог рата, величају се ветерани и с поносом наступају у различитим манифестацијама – од прославе Дана града широм Русије, па све до 9. маја.
Политичке промене 1991. у СССР и Русији нису замутиле сећање на црвеноармејце и скоро 30 милиона народних жртава.
Са друге стране, наше идеолошке нејасноће око 1945. до данас, на жалост, нису рашчишћене, велики историјски ломови и промене државних система бациле су сенку на жртве рата 1941-45.
И за крај, могли бисмо упоредили историјске догађаје од 1914. до 1945. у две земље, и то би изгледало овако:
Година
Србија
Русија
1914.
Ултиматум Аустроугарске Србији
Почетак I Светског рата
1917.
I Светски рат
Октобарска револуција
1918.
Новембар: Крај I Светског рата (Великог рата), стварање Краљевине СХС
Јул: Убиство цара Николаја II Романова и целе царске породице
1922.
Крај грађанског рата у Русији
1929.
Краљевина СХС преименована у Краљевина Југославија
1932.
Долазак Хитлера на власт
Долазак Хитлера на власт
1934.
Убиство краља Александра Карађорђевића у Марсеју
1939.
Напад фашистичке Немачке на Пољску, почетак II Светског рата
Напад фашистичке Немачке на Пољску, почетак II Светског рата
1941.
6. април: Бомбардовање Немачке Србије (Београда), почетак рата у Југославији
22. јун: Почетак Великог Отаџбинског рата у СССР-у
1941-1944.
Ужичка република (септембар-новембар 1941.)
Опсада Лењинграда (1126 дана)
1945. април-мај
Битка за Берлин
Битка за Берлин
29.новембар
Заседање АВНОЈ-а стварање ФНР Југославије, крај постојања краљевине и долазак Јосипа Броза Тита на чело државе.
9. мај улазак Црвене армије у Берлин и коначно ослобођење од фашизма.
Никада није утврђен тачан број људских жртава у рату:
Број српских жртава је био између 900.000 и 1,2 милиона. А према државном извештају из 1964. укупан број погинулих је око 1,7 милиона људи, с тим да српски историчари сматрају да је број страдалих Срба далеко већи, јер је извештај из 1964. пописивао укупно страдале без националности.
Између 26 и 29,5 милиона људи
Исто тако, требало би се с већим поносом присећати и памтити све наше сународнике пале за слободу отаџбине 1914-18. јер само са добрим знањем и већим поштовањем према себи можемо много научити из прошлости зарад боље будућности. Оно што је за Србију био отаџбински рат 1914-1918. то је за Русију био отаџбински рат 1941-1945.
Успомена на мог прадеду Александра Радојичића, учесника I Светског рата
Срећан 1. мај – празник рада, (поновног рађања) пролећа и љубави
Празници постоје у свим земљама света. Неке земље имају више, неке мање, неке празнују религијске празнике, неке државне, а неке су, пак, религијске празнике прогласили државним.
Како год да посматрамо празнике – сви их волимо, чак и ако то не желимо да признамо себи и другима.
Нова година на руски начин, Народни музеј, Чачак 2017.
А шта је са 1. мајем, чувеним Празником рада из периода СФРЈ-а? Сви ми који се сећамо СФРЈ сећамо се и два празника у која нико „није смео да дира”. То су били чувени Дан републике 29. новембра и Празник рада 1. маја.
Дан града – Стародуб, 2019.
У доба ове ванредне ситуације сви смо похрлили пред овај празник, али и пред сваки претпоследњи „слободан час” пред почетак забране кретања, са нереалном зебњом почели смо да купујемо залихе хране као да ћемо бити заточени месецима, а не данима. А не тако давно, сећам се, пред сваки викенд, а посебно пред 1. мај и 29. новембар нисте могли ништа да купите, па ни хлеба. И ако нисте трговину обавили на време није било те силе која би натерала продавце да почну да раде викендом. Али…
Данас, већина нас слави 1. мај селективно. Чини се да то и није нешто ново за нас. Ако сте у државној служби – радујете се продуженом викенду, ако не радите – свеједно вам је, ако радите у приватном сектору (а нисте газда) овај 1. мај је као и сваки други дан. Ипак, често чујем да сви овај празник везују за уранак… А да ли је уранак баш везан за 1. мај?
Некада је наш народ уранак везивао за 6. мај и велику крсну славу у Срба Ђурђевдан. А наша традиција, као и већина веровања у нас, мада и других народа, везује се за неке давне, паганске обичаје.
Наиме, Ђурђевдан је повезан са словенским богом Јарилом, богом вегетације и пролећа. Тако су наши стари, живећи у складу с природом, Ђурђевдан сматрали преласком из зиме у лето, време рачунали до и после Ђурђевдана. Зато су уочи празника или у цик зоре ишли на уранак и славили празник посвећен природи, брали цвеће, плели га у венце и вршили различите обредне радње све са циљем да „умилостиве природу и повећају плодност природе”.
Данас су неки народи, попут Руса и Швеђана, делимично сачували ово веровање, и везују 1. мај за празник поновног рађања природе. Ипак, у чему је разлика између нас и Руса када је 1. мај у питању?
Школа број 2
Стародуб, 2019.
Руси много цене своје празнике, стриктно се држе неких уобичајених начина празновања и нису се тако лако одрекли неких вредности из претходног (социјалистичког) система, као што смо то учинили ми. Да ли је то добро или не – тешко је рећи, али је чињеница да су они старе празнике прилагодили новом времену и наставили тамо где је био почетак преврата – у раним ’90-им.
Када се погледа у ближу и даљу историју, види се да нису баш сви празници тако олако и са ентузијазмом прихваћени, али су се током времена прилично добро устоличили у руску традицију и данас тешко можемо замислити Празник рада и пролећа – 1. мај или Дан победе – 9. мај без Русије и врло свечаног празновања.
А шта је са оним „другим празницима” који до скора ни код њих ни код нас нису били ни пожељни ни популарни? Ништа. Гледајући овако са стране, чини ми се да су Руси постали свесни грешака које су пре 100 и мало више година направили, те су сад једноставно и полако вратили „старе вредности” међу младе и с великим успехом их негују.
Данас ћете од пријатеља из Русије увек од свег срца добити честитку са искреним и срдачним жељама за Нову годину, Дан заштитника отаџбине (Руси га још називају Даном мушкараца и славе га 23. фебруара), 8. март, Масленицу (Покладе пред почетак Великог поста), 1. мај и обавезно 9. мај – Дан победе. О Дану знања и 1. септембру ћемо писати неки други пут.
Масленица, Чачак 2018.
Стародуб, септембар 2019.
А ако се којим случајем нађете у Русији за време неких од наведених празника видећете да се цела земља подједнако и са ентузијазмом припрема за исте – од деце у вртићима са различитим приредбама до председника државе који се обраћа свим грађанима. И то траје. Увек. Није прекидано још од раних 20-их година, када је требало укрепити одређену идеологију, па ни онда, током турбулентних 90-их, све до дана данашњег.
Код свих мојих руских пријатеља осећам тај празнични дух и пред сваки њихов значајан и велики празник добијем лепу честитку са искреним поздравима и жељама.
Допада ми се та руска идеја да се негује дух празника, који величају њихову земљу, традицију и обичаје, посебно међу младим нараштајем. Заиста негују и јачају патриотски дух на себи својствен начин. То чине врло успешно и на свим нивоима.
Зато, честитам им 1. мај, за њих велики празник и желим да и надаље негују свест и правилно поимање свега што им је на корист отаџбини.
Надам се, да ћемо и ми постати свесни лепоте коју имамо у својој култури и да ћемо је неговати и чувати.
У години великог јубилеја – 800 година аутокефалности Српске православне цркве, клуб „Ксенија – руски језик” одржао је неколико предавања о значају и утицају лика и дела Светога Саве (Српског) на Руску царевину.
Једно од предавања о најранијим српско-руским везама одржано је 25. новембра 2019. године у Дому културе у Чачку.
Путевима Светог Саве у Русију, Дом културе Чачак, новембар 2019. године
За Србе је Свети Сава најзначајнија историјска личност и најпоштованији светац. Он нас је родио у вери, поставио на прави пут и још увек нас својим молитвама води кроз сва овоземаљска искушења. Ако је Бог наш небески отац, Свети Сава је наш духовни отац. Он је у бити српског народа. Свети Сава је српски Мојсије.
Чини се да све знамо о Св. Сави – био је принц који је одбацио овоземљску славу зарад небеске, први српски архиепископ, законодавац и творац независне цркве, просветитељ и учитељ српскога рода, књижевник, дипломата.
Од свих улога које је Св. Сава имао за живота најзначајнија је свакако осамостаљивање СПЦ 1219. и писање Номоканона односно Законоправила. Овај законик је, познат и као Крмчија, тј. зборник правила који регулишу световни и духовни живот средњовековне Србије.
Са предавања „Путевима Светог Саве у Русију” у Горњем Милановцу, јануар 2019.
Значење речи Номоканон је грчког порекла и спаја значење речи номос – грађански закон и канон – црквено правило. А реч Крмчија води порекло од словенског придева кормчий – што значи онај који је на челу брода, управља њим, кормилар.
Законоправило је написано 1219. године на основу Методијевог Номоканона из IX века, који се, пак, базира на Јустинијановом зборнику.
Идеја водиља у овој књизи је склад духовне и световне власти. Српска средњовековна држава је први пример земље која је владала државом према јеванђељском закону. О томе сведочи почетак Законоправила Светога Саве:
Почетак Законоправила Светога Саве
„Са Богом почињу књиге ове које се на грчком језику изговарају као Номоканон, а на нашем Законоправило”.
Духовност се не може посматрати без знања. За српску средњовековну државу манастири су били важни центри не само духовности, већ и писмености и културе уопште.
Својеврсност Номоканона је у слободном одабиру и распореду текстова, које је Свети Сава проширивао својим објашњењима, скраћивао их или, чак, изнова састављао. Иако је избор текстова из византијског номоканона по распореду грађе до данас није пронађен истоветан византијски зборник. Законоправило Светога Саве је написано чак 130 година пре Душановог Законика.
Крмчија је највећа књига у нас. Била је исписана на 800 страница тј. на 400 листова пергамента са димензијама, за оно доба, прилично великим – 24×31 цм. То је књига која се проучава како код нас тако и у свету, посебно словенском.
Проучавање Законоправила Светога Саве је тежња ка животу у складу са Божијим законом. Тако је САНУ 1963. отпочела проучавање овог Законоправила. Међутим, истраживања која су трајала скоро 10 година нису дала резултата да се први и најзначајнији српски законик преведе на савремени српски језик, мада су Дечје новине издале фототипију 1991. године.
Оригинал Законоправила није сачуван, мада се најзначајнији Иловачки препис будимљанског епископа Тефила из 1262. године данас чува у Хрватској Академији знаности и умјетности. За Српску академију науке и уметности велика дилема је била који препис од постојећих десет преписа узети за проучавање: да ли Иловачки, Морачки, Хиландарски, Рашки, Сарајевски, Пчињски, Пећки, Дечански, Милешевски или Београдски? Свакако, најзначанји српски средњовековни документ до данас није преведен на савремени српски језик у целости.
У XIII веку Номоканон Светога Саве Српског преко Бугарске стиже у Русију. Кијевски Митрополит Кирил је 1262. године тражио од бугарског кнеза Јакова Свјатослава да му пошаље Крмчију и први препис српског законика је урађен у граду Рјазану 1284. године. Рјазански препис Крмчије Светога Саве сведочи да је ово први српски, руски и бугарски грађански и црквени кодекс. У средњовековној Русији постојала су четири преписа Савиног Номоканона: Рјазанска, Софијска, Мјасниковскаја и Чудовскаја редакција.
Оригинални Савин законик је имао 64 „главе”, што би данас одговарало члановима закона и „гране”, што би одговарало данашњим тачкама закона. Руска варијанта, тј. Рјазански препис је садржао 71 главу и био је исписан на 402 листа.
Иначе је за Русију тога времена била много карактеристичнија једна друга књижевна форма . То су летописи. Све од XIII па све до XVII века, летописи су бележили догађаје свога времена. Најзначајнији летопис за Руску историју раног средњег века је Повестьвременнихлет (Повест минулих врмена), али Царски илустровани летопис (Лицевой летописный свод) Ивана Грозног је важан сведок најстаријих српско-руских веза.
Иван IV Васиљевич Рјурикович, познатији као Иван Грозный (1530-1584) имао је у себи српске, немањићке крви. Наиме, његов бака по мајци била је Ана Јакшић, удата Глинскаја, и потомак је Теодоре Немањић, полусестре Цара Душана Силног. Треба напоменути да придев „горзный” у речнику Д.Н Ушакова (1907-1930.) означава „страшну силу”.
Тако је, дошавши на престо 1547. године, Иван Грозни имао јасну визију о стварању моћне и силне руске царевине у којој би Москва наследила идеје некадашњих моћних царстава – Римског и Византијског и тако би постала носилац идеје „Трећи Рим”.
Са том идејом о стварању моћне царевине Иван Грозни је пожелео да својој царствености подари уникатну историју света: од постања до његових дана. Тако је настао највећи књижевни споменик до тада „Царска илустрована хроника” у 10 томова на око 20.000 страна. У Царској илустрованој хроници постоји 18.000 илустрација које је радило 40 живописаца. У оквиру тог велелепног историјског споменика цео четврти том је био посвећен периоду од српске средњовековне династије Немањића до Косовског боја.
Свети Сава Српски (око 1175-1236), Иван IV Васиљевич Рјурикович (1530-1584.)
Према оснивачу Српске Православе Цркве – Светоме Сави, Иван IV Васиљевич је имао велико поштовање и дивљење. Лик српског архиепископа, као наследника визатијске традиције, имао је кључну улогу у формирању руске националне идеологије као православне царевине.
Колико је Свети Сава Српски, како га називају Руси, био поштован, говори податак да је његово житије било преписивано чак 88 пута. У цркевном календару руске Православне Цркве – Мјесацослову, Свети Сава се празнује 25. јанура са још два српска свеца: Симеоном Мироточивим и Арсеније I. У Архангелском сабору у Кремљу на северном зиду су фреске Симеона Мироточивог и Светога Саве.
Српско-руске везе које почивају на лику и делу Светога Саве и Ивана Грозног наставиле су да живе без обзира на пропаст српске средовековне царевине 1458. године.
Још један Сава, гроф Сава Владиславич Рагузински, је још један значајан Србин који је током вишевековне османлијске владавине својим ликом и делом допринео да се братске и културолошке везе две земље развијају и учвршћују.
Гроф Сава Владиславич (Херцеговина, око 1664/70 – Санкт Петербург, 1738.)
Тачни подаци о месту и рођењу грофа Саве Владиславича се не знају. Предпоставља се да је рођен између 1664. и 1670. негде у Херцеовини, али се зна да је рођен у древној српској средњовековној племићкој породици. Његов отац Сава Лука је био савремник и близак пријатељ са Василијем Острошким. Због тога његова породица није хтела да прими ислам, те је Сава Владиславич са својих 20 година отишао у Дубровник у трговачку школу.
Гроф је крајем 17. века отпутовао за Истанбул и извршавао важне трговачке задатке за дубровачке трговце. Ту се упознао са јерусалимским патријархом Доситејем, једном од најутицајних личности тог доба. Патријарх га је препоручио руском конзулу, као веома поверљиву личност. Захваљујући јаким везама које је стекао и развијао између Русије, Дубровника и Османске царевине, 1702. живот му је био угрожен, те га је конзул Руске царевине Тослтој склонио у војни логор на север Русије, на Балтичко море, где се гроф Сава упознао са царем Петром Првим на кога је оставио јак утисак. Јован Дучић, који се сматра његовим потомком, написао биографију грофа Рагузинског и истачиње да је гроф Сава уживао велико поверење Петра I.
Сава Рагузински је био саветник Петру Великом, уживао је поверење Катарине I, решавао је важне финансијске и дипломатске задатке, основао је руску тајну службу и учествовао је у кључним историјским догађајима Руске империје: закључио је савез са великим Молдавским кнезом, примирије са султаном у Пруту, први је Петру Великом скренуо пажњу на потлачене Србе у Османском царству и убедио Петра I да Србији треба помоћ у ослободилачким ратовима у 17. веку.
Сава Рагузинки (око 1664-1738.) – Петар Велики (Романов) 1672 – 1725.
Чак је 1705. у Истанбулу купио роба, црнца, и поклонио га цару. То је био прадеда чувеног руског писца Александра Сергејевича Пушкина. Међутим, највећа важност његовог рада је постављање границе између Русије и Кине у дужини од 6000 км која траје у неизмењеном облику до данашњих дана.
На тој граници у граду Троицосавск, који је Сава Владиславич основао, данас се налази град Кјахта. Ту је Сава Владиславич подигао цркву посвећену Св. Сави Српском, као духовну предстражу на истоку царства. На жалост, црква је страдала у пожару крајем 18. века. Касније је на том месту подигнута црква Свете Тројице, а један њен део је био посвећен нашем Светом Сави. Током периода Совјетског Савеза црква је обесвећена.
Тако је наш гроф Сава Владисавич – Рагузински, велики државник царске Русије, ојачао и продубио везе двеју земаља, а у част утемељивачу братских веза и свом имењаку Сави Немањићу на далеком истоку је подигао цркву за лик и дело највећег српског свеца и најзначајне личности српске историје и културе.
7. новембра по новом, односно 25. октобра по старом календару, давне 1917. године је избила чувена Бољшевичка револуција – револуција која је у политичком, економском, културолошком и историјском смислу променила Европу.
Иако смо ми до сада о Октобарској револуцији учили као о побуни простога народа против буржуја и капиталаца који су их угрожавали, те их је утопијски вођа Лењин избавио те потлачености, новија истраживања показују нешто сасвим ново.
Народни музеј, Чачак, 7. новембар 2017. Ксенија Радојичић, Гордана Недић и Др Владимир Димитријевић
Царска Русија, која је била под династијом Романових пуних 300 година се почетком XX века сматрала житницом Европе, последњи руски цар Николај II је отварао народне школе, а Русија је од 1613. године била војна и политичка сила.
Не смемо заборавити да су српско-руске везе одувек биле јаке, а да је Русија због помоћи Србији ушла у Први светски рат. Због тог рата Русија је изгубила своју државност и цара, те је Србија у знак захвалности примила руску емиграцију после 1917. године.
Једно од многих предавања о српско-руским везама било је посвећено овој теми. Подсетимо се!
У гостовању на телевизији Лав плус причали смо о Клубу Ксенија – руски језик, о томе шта смо до сада урадили и најавили смо нове догађаје.
У оквиру емисије „Рапорт у пет” сумирали смо утиске о досадашњем раду удружења, подсетили се предавања и дружења које смо до сада имали и најавили смо нова дружења.
Од свих манифестација које је клуб имао најзначајнија је путовање најбољих чачанских ђака у Сочи.
Наиме, у јуну 2019. године петоро најбољих седмака чачанских основних школа путовало је у Сочи са својим вршњацима из других градова на заслужени двонедељни одмор. После потписивања међудржавне сарадње између српских градова Ваљева, Чачка и Ужица, наше ђаке је угостио град Сочи и приказао све своје лепоте.
У наставку наших активности, а у години великог јубилеја – 800 година аутокефалности Српске православне цркве планирано је предавање „Путевима Светог Саве у Русију” у Дому културе25. новембра са почетком у 19 часова.
